Radovi predstavljaju deo ciklusa koji je simptomatično nazvan ‘Dno’. Sam naziv sa svojim  direktnim i mogućim indirektnim značenjima izražava pokušaj za razumevanje vremena i prostora  u kojem su radovi nastajali.
Papiri postavljani na različite lokacije od rečnog dna, obale, vlažnog podruma, kiselog zemljišta  u blizini fabrika… prolaskom vremena i pod uticajem spoljašnih faktora: toplote, vlažnosti, bioloških organizama u vazduhu i samom tlu … postajali su žive forme koje su se menjale, mutirale. U ovom beskrajnom eksperimentu dualnosti sa elementima dekonstrukcije konstrukcije, razgradnje-gradnje, nestajanja-postajanja, poseban izazov za mene je bio količina  mog ličnog prisustva-odsustva. U pokušaju da izmestim sebe iz sopstvene umetnosti, mnogi  radovi tokom svoje izloženosti u novom-prirodnom okruženju su prosto nestali, što implicira da  je sam proces primarniji od artefakta kao nekakve konkretne ‘estetske činjenice’. Sama odluka  na kom mestu, koliko dugo, kada i da li će proces biti prekinut, pa i samo posmatranje doveli su  do narušavanja početne ideje moje ,,odsutnosti”.
Proces menjanja radova koje izlažem sam konzervatorskim postupkom zaustavio  u odredjenim  fazama sjedinjavanja sa prirodom dok je ostatak ostavljen da se I dalje menja.

,,Latice venu,
Pad je suština cveta!”