Slike iz ove serije nastale su u toku leta 2015. godine, dejstvom sunčeve svetlosti. Pokušao sam naslikati pejzaž, odnos neba i zemlje. Slikane su na zemljanoj podlozi, horizantolno okrenute ka nebu. Proces svake slike je trajao dugo, dok svaka ponaosob nije dobila svoju zrelost. Ono što je bilo važno za njih je da poprime što više energije svetlosti u slojevitosti slikarskog postupka. Slikati kao priroda. Slikati suncem.

Slikati prirodom

Iz doktorskog umetničkog projekta Priroda i umetnost kao mogućnost radikalne umetničke prakse

…Nova generacija umetnika čini jedan radikalan korak na osnovu saznanja stečenog u svom vremenu. Ona napušta atelje i odlazi u prirodu. Tamo dobija potpuno novu vizuru, počinje da poima stvari na potpuno drugačiji način. Oni su od prirode učili. A ona ima je otkrivala tajne i zakone, pokazivala im je da stvarnost nije statična već da je u stalnim promenama. Veza između prirode i slike uspostavljena je na antimimetički način: slikati prirodu ne znači doslovno prenositi njene oblike, već slikati kao priroda. U tom trenutku sve se menja i nastaje potpuno novi umetnički metod koji je plod okeanskog osećanja čoveka koji je jedno sa univerzumom. Na slici nastaje materija otvorene strukture, natopljena čulima, impulsima, radošću i tugama. Ona se organizuje na površini spontano, refleksno i iznenađujuće. Postaje stvarnost za sebe, nastala jednako kako nastaje sve u prirodi. Iako racio prati proces slikanja, stalna iznenađenja, iznenadno menjaju planove i odlazi se u nepoznato, gde čovek pronalazi svoju iskonsku slobodu.
Proces instinktivnog beleženja promena, doveo je do metoda insistiranja na procesu rada. Rezultat je uvek bio iznenađenje i za autora i posmatrača. ”Elan duha” je bio opčinjen slobodom koju mu je priroda nudila, nasuprot kulturološkog i civilizacijskog balasta koji su umetnici nosili na plećima, a koji je sveprisutan i u današnjoj umetnosti. Od prirode se uči, ne od predhodnih umetnosti. Kao da su hteli citirati reči Božidara Mandića, da umetnost koja liči na umetnost, nije umetnost. Ona mora nastati kao svako biće u prirodi, nova sveža i lepa.
Ovaj duhovni zamah vezao je čoveka i prirodu. Nosio je spas umetnicima.  Oni su pokušavali da utkaju silu i harmoniju koju su u prirodi otkrili, u jedan novi sistem slike koji je imao svoj jezik, jezik čistog slikarstva. On je bio satkan od organizacije bojenih fleka na ravnoj površini platna. U njih je slikar svojim refleksom tkao silu i harmoniju koju je osećao u prirodi, intuitivno, čulno i neposredno. Aktiviraju se sve one dimenzije bića slikara koje su do tada bile blokrane racionalizmom. Dešava se onaj fenomen koji je znatno kasnije Džon Kejdž definisao rečenicom: ”Ja ne učim, meni se stvari dešavaju”. Prepuštanje, kao strategija, je bilo imperativ i bitno za oslobađanje ljudskog duha od stega racionalne logike.
Nekoliko je razloga ovog fenomena. Prvi je reakcija na depresivni sociološki milje u kome su umetnici stasavali. On je bio prouzrokovan velikim antropološkim promenama i prvobitnom akumulacijom kapitala. Tamni sociološki talog nadvio se nad ljudskim duhom, ali reakcija umetnika na njega nije bila agresivna. Kao antipod svim ovim negativnim elementima, umetnici postavljaju ”životni elan” kao imperativ svog stvaralaštva. Oni društvo nisu deskriptivno kritikovali, već su mu plasirali potpuno drugačiji duhovni stav koji je formiran u kontaktu čoveka i prirode. Slike prvi put poprimaju damare života. Natapaju se vlagom, maglama i mirisima. One nisu slike prirode nego su kao sama priroda. Potpuno analogno tome , stav autora je isti. Njegov imperativ je da bude kao priroda i takav stav jeste primer čemu društvo treba da stremi u ovim smutnim vremenima. Analogija sa današnjim vremenom je veoma jasna.
Društveno angažovana umetnost ne mora biti samo ona koja na prvu loptu kritikuje postojeći negativni sistem. Ona može biti primer neke bolje duhovne strategije u određenom vremenu. Ovde se direktno dotičemo odgovora šta je to heroizam danas. Elan nasuprot depresiji. Priroda nasuprot kulturološkom balastu…


Đorđe Stanojević, Beograd, oktobar 2015.

Đorđe Stanojević je rođen 29. marta 1974. godine u Osečini. Docent na Akademiji za umetnost i konzervaciju SPC  i na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu. Osnivač i umetnički direktor  projekta Nature & Art. Bavi se teorijom umetnosti, piše kritiku i eseje.

Obrazovanje:
2011-2012. Doktorske studije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu
1999-2001. Magistarske studije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu
1994-1999. Studije slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu
Nagrade:
2007. Nagrada za najbolji vizuelni identitet Srbije
2000. Nagrada na IV jugoslovenskom bijenalu mladih

www.djordjestanojevic.com, www.nature-and-art.rs