Đorđe Stanojević (1974) diplomirao je i magistrirao na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, na odseku za slikarstvo. Danas je predavač na Akademiji za umetnost i konzervaciju SPC i Akademiji lepih umetnosti u Beogradu. Umetnik je osnivač i umetnički direktor „Nature & Art“ ("Priroda i umetnost“), projekta rezidencijalnih programa i predavanja posvećenih fenomenima odnosa između prirode i kulture, land art i site specific intervencijama u prostoru. Sam autor sažima svoje iskustvo rada u umetnosti sledećom izjavom: "Tema moje umetnosti je zemlja - kao teritorija, kao deo istorije, ali i energetski prostor. Reč je o angažovanom pristupu koji povezuje umetnost sa mnogim filozofskim i etičkim pitanjima."
Đorđe Stanojević je specifičan umetnik na srpskoj likovnoj sceni koji kao medijum za stvaranje koristi materijale iz prirode. Pre svega zemlju, pruće, kreč, jod, stvarajući radove koji se formiraju putem dejstva sunca, vetra, snega… “ Ja gledam kako moji radovi nastaju i pokušavam usmeriti sve te velike sile iz prirode, harmonizujući ih u umetničkom delu.” Nastaje delo otvorene strukture, usmereno ka posmatraču.
Izložba je zamišljena kao jedinstvena ambijentalna celina, sačinjena od slika velikog formata i objekata. Konceptualno definiše pojam “ergonomije”, kao životnog obličja zemlje. Onog obličja od koga smo svi napravljeni i čiji životni impuls nosimo.
SLIKATI KAO PRIRODA
Zahvaljujući viišegodišnjem iskustvu stečenom u oblasti savremenih vizuelnih komunikacija, spontano je nastala umetnička metodologija koja se oslanja na element pralikovnog, neestetiziranog, primarnog, onakvog kakva je priroda. Kao jedna odmogućnosti ljudskog i umetničkog promišljanja u vremenu u kome živimo.
Zemlja u svom prirodnomobliku je ključni element koji se provlači kroz skoro sve njegove radove. Onaje stvarna i ne može se kopirati, simulirati ili napraviti. Upravo u tojčinjenici leži njena snaga. Ideja rađanja iz nje i egzistencijalna borbarođenog, osnovni je motiv ove metodologije umetničkog istraživanja.
Svi smo mi napravljeni od zemlje na kojoj smo rođeni i nosimo sve njene osobine. Ona, kao medijum, ima ogromnu snagu. U sebi nosi istoriju, psihologiju i egzistencijalnost određenog prostora. Đorđe Stanojević slika taj prostor nakome živimo u njegovom totalitetu. Slika ga njegovim sredstvima. Zato koristi balegu, blato, plevu... Sve one materijale koji nose životnu ergonomiju tog prostora.
Kada kažem slika, podrazumevam sva sredstva koja baštini savremena umetnost, od najklasičnijih do najsavremenijih iskustava. Izbor materijala mu je od presudne važnosti. Oni su mahom ti koji u sebi nose životnost konkretnog prostora.
Proces nastanka radova je dug. Odvija se isto onako kako se u prirodi smenjuju godišnja doba ili onako strpljivo i sporo kako drvo ili čovek raste. On posmatra kako ti radovi nastaju. Oni su uvek iznenađenje i za njega i za posmatrača. Ne slikati prirodu, već prirodom. Razlika u metodu je ogromna. To nije deskriptivni metod pravljenja pejzaža. već čitanje zemlje, njeno prevođenje na jezik savremene umetnosti. Od prirode on uči proces stvaralaštva, spontan i iznenađujući.
Rudimentarnost, životnost i insistiranje na elementarnom, ključni su konceptualni okviri ukojima se kreće njegova umetnost. Jozef Bojs je koristio termin pralikovnog. Za njega je to nešto neizdiferencirano i haotično, kao maslac ili filc, što postoji u čoveku kao energija i što želi da se izrazi u određenom materijalu.
On baštini način izražavanja ljudi sa ovih prostora. To je oblik nemuštog čitanja zemlje kroz znake urezane na oruđima i oružjima. Jer mi na ovim prostorima nismo imali priliku da prođemo kroz klasične periode umetnosti i da formiramo jasnu estetiku. Istorija to nije dozvoljavala. Ratovi su sekli čitave generacije, čiji su naslednici uvek počinjali sve iz početka. Kultura, estetika i civilizcijski nanos iskustava je uvek biokratkog veka i veoma brzo nestajao u krvavim ratovima. Način izražavanja je sirov i čvornovat, ali veoma živ.
Đorđe Stanojević smatra da je jedina šansa njegovog istraživačkog rada jedna neestetizirana i rudimentarna umetnost koja se metodološki realizuje kroz elementarnost izraza. Umetnost koja nastaje od života koji je veoma surov i snažan. On drhti, bojise, čvornovat je, ali je veoma vitalan. On u sebi nosi energiju jednog drveta koje trpi sva godišnja doba, koje nikada nije savršeno i tehnološki ispravno, ali je živo i prelepo.