"Radovi na izložbi SMLXL imaju veoma izražen piktoralni karakter, zaokružuju priču koja traje desetak godina i čine kariku koja je nedostajala, kariku u lancu ličnih osećanja i razumevanja života popunjavajući tako prazninu nastalu bavljenjem naizgled važnijim i ozbiljnijim temama. 

Šta god mislili o iskušenjima gomile, teretu izbora za različite trenutke i prilike, privatnom, tajnovitom, demokratičnosti ili globalizaciji, koliko god otvorili priču o podelama na ukuse, veličine i poruke, bez žala za starim dobrim vremenima, ponovo je u pitanju mali napor za ličnu upotrebu i mali prestup koji otvara slobodu u sferi intimnih komunikacija.

Šarena polja obećavajuće nežnosti i zadovoljstava, vidljiva i nevidljiva, za jubav na prvi pogled i dugotrajne veze, za obične i posebne treunutke,diskretne i direktne poruke, prikrivene ili razotkrivene, blage ili agresivne, podeljene po ukusima i veličinama, za voajere i nezainteresovane: dnevne, noćne, prugaste, voćne, pegave, rajske... za prostor koji izmiče svakoj kontroli i krši ustaljene konvencije.  

Fotografije za izložbu nastale su tokom 2006. i 2007.godine svojim slikarskim pristupom nostalgične su u odnosu na velika slikarska iskustva i omaž velikim umetnicma bojenog polja još od Kandinskog i De Kuninga. 

U tekstu za katalog, istoričar umetnosti Zoran Gavrić piše da “umeće posejanja dolazi od sâmog autora, koji mutatis mutandis u svakom „blicu“ foto-aparata (u jednom trenutku) jedno naspram drugog stavlja objekte široke potrošnje i sećanje na apstraktno slikarstvo. Rezultat tog stavljanja jednog naspram drugog jeste fotografija (kao objekt), koja ima „piktoralni karakter“ – razume se, izveden ne kao zadirkivanje ironijskim stavom, već kao uspostavljanje odnosa između fotografije i slike. 

Budući da nisu zatečena, ova "šarena polja" kultivisana su onim objektima, o kojima sad možemo znati da nisu-već-upotrebljeni, ali ne i da-li-će-biti upotrebljeni, dakle, da pripadaju „svetu života“, kao i to da su proizvedeni  prema pravilima evropske standardizacije.  

Među normama koje obuhvata pomenuta standardizacija nema one koja nije prisutna, baš kao što na fotografijama nema apstraktnog slikarstva koje nije prisutno, Zbog toga u ovoj instalaciji i jeste reč o apstrakciji (ostavljanju po strani) i aktu (raskrivanju)."