Istorijske avangarde : dadaizam - zenitizam - nadrealizam

Stvaranje države Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. godine označilo je temeljne promene u kulturnom životIstorijske avangarde : dadaizam - zenitizam - nadrealizam u, u sprezi sa velikim potresima Prvog svetskog rata, padom ruske, nemačke i austrougarske imperije, Oktobarskom revolucijom i, razume se, naglim širenjem novih umetničkih i estetičkih ideja na internacionalnom planu, kao i (kratkotrajnom) verom u mogućnost stvaranja zajedničke i jedinstvene jugoslovenske kulturne scene. Istina, jugoslovenska kultura i umetnost nisu bili proklamovani ni u jednoj od formiranih Jugoslavija, ni posle Prvog ni posle Drugog svetskog rata, niti je stvaranje jugoslovenske nacije i njene kulture bio njihov cilj. Međutim, težnja za međusobnim upoznavanjem i zajedničkim delovanjem postojala je i pre stvaranja nove države, još od samog početka XX veka, kada su umetnici organizovali šest Jugoslovenskih izložbi u Beogradu 1904, 1912. i 1922, u Sofiji 1906, u Zagrebu 1908. i poslednju u Novom Sadu 1927. godine. Istoriografija je konstatovala da su “usmerene ka političkom ujedinjenju jugoslovenskih naroda, izložbe ovog perioda bile i znak opšteg raspoloženja da se ostvare kulturna saradnja i stvaralački preporod.” (Tošić 1983). Nastavak ovih manifestacija bio je u vidu redovnih prolećnih izlaganja jugoslovenskih slikara, vajara, grafičara i arhitekata u Beogradu između 1929. i 1940. godine. Na evropskom planu već je 1911. godine hrvatski vajar Ivan Meštrović izlagao svoj Kosovski ciklus u Paviljonu Kraljevine Srbije na Međunarodnoj izložbi u Rimu; u Parizu je najpre 1919. godine, a kasnije u više navrata u drugim zemljama i na velikim svetskim izložbama pružena prilika da se mlada zajednica potvrdi na umetničkom planu. Nakon Drugog svetskog rata, počev od 1961. godine, organizovano je sedam Trijenala jugoslovenskih likovnih umetnika i sve do raspada zemlje 1991. godine priređivane su širom sveta izložbe jugoslovenske umetnosti, češće obeležene političkim stavovima i interesima nego estetskim kriterijumima. S druge strane, iako nikada nisu predstavljali glavne i zvanične struje naše umetnosti, pripadnici avangardnih tendencija dvadesetih i tridesetih godina težili su da pokriju široki jugoslovenski prostor koji su osećali kao otvoren, celovit i jedinstven. Po sopstvenom izboru (ili pod prinudom društvenih i političkih prilika) birali su mesta svoga boravka i delovanja od Ljubljane do Zagreba i Beograda, bili dobro obavešteni, kritički neopterećeni, delovali i pisali o svim sredinama sa visoko postavljenim i beskompromisnim kriterijumima.

Sam početak dvadesetih godina predstavljao je nagli i pravovremeni uspon naše kulture, posebno likovne, ka novim, univerzalnim dometima kojima se težilo zbog osećanja pripadnosti evropskom prostoru. Ali, istovremeno, pojava avangardnih pokreta u Jugoslaviji može se protumačiti i kao potreba mladih, buntovnih stvaralaca da se suprotstave dominantnoj ulozi građanskih institucija koje su negovale umerenu liniju modernizma i koje su tradicionalno i često nekritički prihvatale uzore bečkog, minhenskog ili kasnije pariskog kulturnog i estetskog ustrojstva.

Avangardni pokreti, zenitizam, dadaizam i nadrealizam, rodjeni su u znaku borbe protiv tradicije i njenih umetničkih kanona, protiv građanskog društva i njegovih kriterijuma, u krajnjoj liniji protiv mirnih razvojnih linija evropskog modernizma, a u cilju preimenovanja vrednosti, umetničkog i kulturnog ali i političkog, socijalnog, naučnog i tehnološkog progresa. Pokreti su bili internacionalnog usmerenja i zasnovani na interdisciplinarnom jeziku i aktivističkom, gotovo revolucionarnom ponašanju. Strategija izražavanja ispoljavala se kroz formu časopisa i kroz subverzivne, alternativne vidove novog umetničkog diskurza. U periodu izmedju 1921. i 1932. godine pojavljuju se u jugoslovenskim gradovima - u Zagrebu, Beogradu, Ljubljani, Novom Sadu, Subotici - brojni časopisi koji obrazuju poseban model tekstualno-slikovnog izražavanja i tipografskih rešenja, sintetizujući utopističke projekcije svojih svetova: Svetokret, Zenit, Dada Tank, Dada Jazz, Dada-Jok, Ut, Putevi, Svedočanstva, Hipnos, Rdeči pilot, Novi oder, Tank, Večnost, 50 u Evropi, Almanah Nemoguće/L’Impossible, Nadrealizam danas i ovde. Njihovo postojanje omogućuje da se govori o časopisu kao najkompletnijem jugoslovenskom “avangardnom delu” (Šuvaković 1996). Ti časopisi su u stvari bili forumi avangardnih pokreta, kao razni oblici nomadskog ponašanja.

Kao deo evropskog dadaizma, jugoslovenski je, radikalno i samosvojno, obeležio poratno vreme, i veoma brzo svoje mladalačko raspoloženje i internacionalni karakter uključio u kulturna zbivanja Hrvatske i Srbije. Pokretanje, delovanje i trajanje, pa i naziv yougo- dada vezuju se za ličnost Dragana Aleksića (1901-1958). On je od jeseni 1920. studirao slavistiku u Pragu, gde su učesnici berlinske dade upravo u to vreme obeležiili umetničku atmosferu. Tu je, nakon provokativnih izvornih dadaističkih nastupa, formulisanih kao orgart (skraćenica od organske umetnosti - neologizam samog Dragana Aleksića), uključujući i čitanje sopstvene poezije, on uspostavio veze sa češkim i evropskim protagonistima avangarde - Tristanom Tzarom, Raoulom Hausmannom, Walterom Meringom, Hugom Ballom, Kurtom Schwittersom, Maxom Ernstom. Svoje aktivističke manifestacije je zasnivao na demistifikaciji, oštroj kritici i destrukciji tradicionalnih vrednosti, na ironiji, paradoksu, na groteski, veličanju nagona i nihilističkim postupcima, sračunatim na izazivanje šoka u publici. Organizovao je i učestvovao na dada-manifestacijama u Novom Sadu, Vinkovcima, Osijeku i Subotici svojom prozom, dramama i poezijom u duhu bruitizma i simultanizma.

Aleksić je u Vinkovicima okupio grupu dadaista (Antun Tuna Milinković - pseudonim Fer Mill, Dragan Sremac, Slavko Šlezinger, Vido Lastov), a u Zagrebu, gde je u svojoj redakciji formirao dadaistički klub, sarađivao je u časopisu Ljubomira Micića Zenit (od 1. do 13. broja, 1921-1922). U njemu je objavljivao poetske i programske tekstove i dada-eseje, prilagođavajući svoj program nekim zenitističkim načelima: težnji ka primitivizmu, pre svega (Dadaizam, Kurt Schwitters Dada; Tatlin HP/s + Čovek; Lud je čovek; Fabrika lokota; Ne čuje se žabokreketanje; Pljuštav obraz okrete me i rekoh; Okolosvetski portret; Preduralizam i dr.). Objavljivao je i u časopisu mađarskih aktivista Ma (Taba ciklon II). Aleksićeva želja za formiranjem homogene dadaističke grupe izvan Zenita, izazvala je raskid sa Ljubomirom Micićem i njegovim časopisom. Tada gotovo istovremeno, krajem maja i početkom juna 1922. godine u Zagrebu Micićev brat Poljanski štampa dadaističku reviju Dada-Jok, a Aleksić – svoje publikacije Dada Tank i Dada Jazz. U njima je Aleksić eksperimentisao vizuelnim, grafičkim i semantičkim sredstvima, zalagao se za mogućnosti novih oblika dinamičnog i simultanog čitanja radikalnih tipografskih rešenja, izvan tradicionalnog lingvističkog principa. Insistirao je na simultanosti, apsurdu, ironiji, groteski, ekonomici vremena i neposrednosti delovanja, interdisciplinarnosti i uvođenju novih medija (fotografija, film). Njegova autorska krilatica kako-te-dragost podrazumevala je princip apsolutne dadaističke slobode, izvan svih pravila i kanona. Koristio je takođe i šviterovski konstruktivistički oblikovni postupak “kontrolisanog haosa” sa veoma izraženim ritmom stranice, koju je likovno realizovao Mihailo S. Petrov, dotadašnji saradnik Zenita. Petrovljeve grafike manjeg formata rađene su gotovo automatskim postupkom; približavaju se apstrakciji i bliske su njegovim linorezima rađenim 1921. godine za Micićev časopis. Aleksić potom u Beogradu nastavlja da piše u duhu dadaizma, uključuje se u protonadrealističke časopise (Putevi, Crno na belo, Svedočanstva, Večnost) i kasnije postaje jedan od najautoritativnijih likovnih kritičara zvaničnih glasila.

U memoarskom tekstu “Vodnik dadaističke čete”, pisanom 1931, dakle deset godina nakon svoje avangardističke aktivnosti, Aleksić je sačinio hroniku i uputio na niz nepoznatih detalja, koji se, ipak, moraju kritički koristiti imajući u vidu veliku vremensku distancu. Tu spominje nameru da se sa dadaistima iz svoga kruga uključi u međunarodni dada-arhiv koji je trebalo da se reaktivira 1999. godine i najavljuje izlazak svojih dada- i šund-romana ali oni do danas nisu dostupni. Tragove Aleksićevog delovanja veoma je teško pratiti, pošto su zapisi o događajima nepouzdani, a njegova gotovo kompletna i neistražena zaostavština sa dada-arhivom bila je - igrom slučaja koja podseća na dadaistički apsurd - uništena nakon njegove smrti.

U Vojvodini je delovala grupa jugoslovenskih Mađara, okupljenih oko časopisa Ut (Put) u Novom Sadu, dadaistički orijentisanih, sklonih aktivističko-konstruktivističkim tendencijama (Zoltan Csuka, Endre Arato, Janos Mester, Janos Lajos Aranymester, Arpad Lang, Lajos Aranymives. Sarađuju, između ostalih, i Mihailo S.Petrov, Stanislav Vinaver, Milan Dedinac). Druga grupa dadaista, u Subotici, bila je kratkotrajna ali je imala homogeniji program i jasniju svest o destrukciji. Objavljivali su programske tekstove i dadaističke reportaže u subotičkom dnevnom listu Hirlap i organizovali veliki dada-matine pod nazivom Koncert mirisa i svetla, sa arhitekturom zvuka, zasnovan na efektima sinestezije. Među učesnicima srećemo ponovo imena Dragana Aleksića, Zoltana Csuke, Janosa Mestera, zatim Endre Aratoa (Arato), Mikesa Florisa (Mikes Floris), Andora Sugara (Andor Sugar), Arpada Langa (Arpad Lang), Sandora Harasztija (Sandor Haraszti); čitani su i prilozi Lj. Micića, R. Huelsenbecka, L.Kassaka (Kassak), Adama Csonta (Adam Csont) i poznatog mađarskog dadaiste Sandora Barte (Sandor Barta) koji im je bio koncepcijski najbliži motivom o obešenom čoveku (Golubović 1990). Zenitizam se manifestovao kroz svoje glasilo - časopis Zenit koji je Zagrebu februara 1921. godine pokrenuo pesnik i književnik Ljubomir Micić (1895-1971) kao mesečnu “internacionalnu reviju za umetnost i kulturu”. Neposredno pre pokretanja Zenita, Micićev brat, pesnik i slikar Branko (pseudonimi: Virgil, Valerij, Vij ili Ve Poljanski, 1897 - 1947) izdao je u Ljubljani januara 1921. godine jedini broj veoma angažovanog Svetokreta, lista za ekspediciju na sverni pol čovekovog duha. Poljanski u Svetokretu nedvosmisleno izražava svoju radikalnu umetničku i društvenu orijentaciju i ispoljava spremnost da prihvati novo i progresivno. On pozdravlja “listopadsku (oktobarsku) revoluciju duha”, novu umetnost i novog čoveka i sasvim u duhu apsurda uzvikuje: “Živela Republika! Živeo kralj! Živela Internacionala! Proleteri svih zemalja ujedinite se! Živeli Sovjeti! Živeo Lenjin i Trocki!”. Umetnost je za njega, ipak, “daleko od banalnih političko-nacionalno-socijalno-boljševičkih terora”. Poljanski podržava revolucionarnost slovenačkih umetnika - slikare i grafičare Božidara Jakca, Frana Tratnika i braću Kralj, kompozitora Marija Kogoja, a posebno avangardnog pesnika Antona Podbevšeka.

Očevidna nemogućnost da nastavi sa daljim izdavanjem Svetokreta vezala je Poljanskog za časopis Zenit koji je, sa povremenim zastojima zbog organizacionih i materijalnih problema, kao i zbog sudskih i policijskih osuda, posle Zagreba izlazio u Beogradu od aprila 1924. do decembra 1926. godine kada je definitivno zabranjen zbog teksta dr M. Rasinova Zenitizam kroz prizmu marksizma. Objavljeno je četrdeset i tri boja Zenita, raznorodnog idejnog i stilskog usmerenja, različite tipografije i likovnih rešenja, neujednačenog sastava saradnika, ali obeleženog od početka do kraja avangardističkim raspoloženjem, izrazitom kritikom društvene i političke situacije, nemilosrdnim obračunom sa religioznim, građanskim i malograđanskim vrednostima. Bio je internacionalnog karaktera - po temama i idejama koje je zastupao, po mnogobrojnim stranim jezicima na kojima su prilozi bili objavljivani (na francuskom, nemačkom, engleskom, ruskom, holandskom, češkom, esperantu, mađarskom), po saradnji sa poznatim umetnicima i glasilima gotovo kompletne evropske avangarde (Devêtsil, Ma, Blok, Contimporanul, Esprit Nouveau, 7Arts, Ça ira, Der Sturm, Manometre i dr.). Zenit je negovao naglašenu težnju ka novinama i antimimetizmu u likovnim umetnostima, proklamovao je osamostaljenu reč u poeziji (“Reči u prostoru”), bio pod jakim uticajem novih medija i umetničkih disciplina - pre svega radija, reklame, filma, džeza i fotografije. Zenitističko stvaralaštvo je bilo srodno i u nekim vidovima se poklapalo sa savremenim avangardnim pokretima - ekspresionizmom i dadaismom, futurismom i konstruktivizmom.

U svojoj inicijalnoj fazi zenitizam je izražavao jasan antimilitaristički i humanistički stav. Izrastao je iz Micićevog naglašenog ekspresionističkog raspoloženja, negovanog i razvijanog u Zagrebu pre pokretanja časopisa. U tom duhu je i prvi programski tekst, objavljen u prvom broju časopisa, “Čovek i Umetnost” gde se posebnim slogom naglašava: “Mi hoćemo da iznesemo naše unutrašnje lice”; evociraju se ratne strohote i uzvikuje: “Nikada više rata! Nikada! Nikada!” i jasno izjavljuje: “Zenitizam - kao inkarnacija duha i duše imperativ je za najvišim izražajem u umetničkom delu. Zenitizam je težnja za stvaranjem najviših oblika. Zenitizam je apstraktni metakozmički ekspresionizam. Zenitizam i ekspresionizam su zrcala u kojima ćemo ugledati našu strašnu unutrašnju bol - dramu naše duše”. Der-sturmovski karakter iskaza, obojen emocijama i glasnim ispoljavanjima intimnih stanja duše, gde saopštene reči odzvanjaju kao krici, odgovarao je opštem poratnom raspoloženju i potrebi da se lično identifikuje sa univerzalnim.

Sadržaj i izgled prva tri broja časopisa, široki krug saradnika (Max Jacob, Michel Seuphor, Igor Severjanin, Marcel Sauvage, Claire i Ivan Goll, Paul Dermée, Vicente Huidobro), zatiom tekstovi o ekspresionizmu, njegovim protagonistima i evropski kontekst toga vremena uslovili su od samog početka međunarodni karakter časopisa. Tipografsko rešenje celine, a posebno naziva časopisa sa prilagođenim slovima nemačke gotice u stilizaciji tipičnoj za fin-de siecle i reprodukcijama umetničkih dela (Egon Schiele, Vilko Gecan) doprineli su ekspresionističkom karakteru glasila Zenit. Značajno je da je Ivan Goll, u istoj godini kada se deklarisao kao zenitista, proklamovao smrt ekspresionizma u tekstu “Ekspresionizam umire” (Der Expressionismus Stirbt), što je i na međunarodnom planu bio značajan momenat i dijagnoza kraja ovog pokreta.

U Zenitu kratkotrajno sarađuju najistaknutiji srpski modernisti (Rastko Petrović, Stanislav Vinaver, Dušan Matić, Miloš Crnjanski, Stanislav Krakov). Raskid saradnje sa njima je izazvalo objavljivanje Manifesta zenitizma juna 1921, čiji su autori Ljubomir Micić, Ivan Goll i Boško Tokin. Što se tiče Micićevog Manifesta zenitizma, pisanog u Zagrebu na Balkanu, on je predstavljao verbalizaciju celokupnog avangardističkog programa sa krilaticom o preporodu Evrope i “golom čoveku Barbaro-geniju” koji dolazi iz dalekih, mističnih predela Jugoistoka, “iznad Šar Planine - iznad Urala - Himalaja - Mont-Blanca - Popokatepetla - iznad Kilimandžara“. On donosi Čoveka (“brata i oca bogova”). Tu se već uvodi motiv kola za spasavanje (što će biti nešto kasnije naziv zabranjene Micićeve knjige poezije u izdanju Zenita). Istovremeno Micić zastupa antropocentrizam u okviru balkanskog kulturnog kompleksa: “Čovek je centar makrokozmosa -severni pol zemlje” i “Zemlja je za Čoveka Brata a ne za Ubicu”; “Prva Čovekova slabost stvorila je Boga - Prvo Carstvo; Prva egipatska i grčka kultura (Grčka i Makedonija zajedno su na Balkanu!) - Drugo Carstvo, Zenitizam = Treća vaseljena”. Istovremeno, insistira na metafizičkom, antropozofskom i metakosmičkom poreklu zenitizma. U odnosu na umetnost - proklamuje smrt ekspresionizma, kubizma i futurizma: “Mi smo produženje linije - na više. Mi smo njihova sinteza ali kao smernica u visinu i reinkarnacija - njihova idejna filozofska plusegzistencija”.

U kasnijem toku izlaženja Zenit proširuje polje delovanja, interesovanja i krug saradnika (Raoul Hausmann, Franz Richard Behrens, Céline Arnauld, Henri Barbusse, Aleksandar Blok, Jean Epstein, Rudolf Pannwitz, Guillermo de Torre, Florent Fels, Jaroslav Seiffert, Karel Teige, Pierre Albert Birot, André Salmon, Adolf Hoffmeister, Paolo Buzzi, Herwarth Walden, Ruggero Vasari, E. Dictonius, Lajos Kassak i mnogi drugi).

Neujednačeni odnosi između zenitizma i yougo-dade upućuju na bliskosti i intenzivnu saradnju u početnoj fazi, a potom na antagonizam i odbijanje da se dva avangardna pokreta poistovete. Razloge za to treba tražiti u nastojanju Ljubomira Micića i njegovog brata Poljanskog da učine zenitizam autonomnim pokretom i da ga izvedu iz opštih avangardnih tokova, dajući mu izdvojen karakter u odnosu na celokupnu evropsku avangardu. Zenitistički projekat je trebalo da se identifikuje po sloganu balkanizacija Evrope i po metaforičnoj figuri Barbarogenija. Pod balkanizacijom Evrope se podrazumevala propast staroga sveta Zapadne Evrope i unošenje novih ideja sa mističnog Istoka, novih snaga i energija koje ovaploćuje sveži, neiskaljani, neuprljani i moćni balkanski Barbarogenije.

U početnoj fazi Zenit prati i tumači dadaistička dešavanja i objavljuje dadaističke tekstove, da bi već od kraja maja 1922. godine kroz svoju publikaciju sa turcizmom u naslovu Dada-Jok Branka Ve Poljanskog (drugi broj je publikovan kao letak Dada-Jok. Zenit-Express) dadaističkim formama i rečnikom formulisao antidadaističko i a-dadaističko raspoloženje. Polemike u njemu izrazito su negirale vezu sa dadaizmom (u Micićevom članku “Ja pozdravljam DaDaJok” ističe se glasno da je ”zenitizam odlučni i nepomirljivi neprijatelj dadaizma”). Međutim, zapažaju se očevidne paralele sa nemačkim, tačnije berlinskim dadaizmom (kritika ekspresionističke poetike, humor i groteska, naglašeni erotski porivi), kao što se sreću i nagoveštaji nadrealizma kroz podržavanje apsurda (Golubović 1996).

Veze koje je zenitizam uspostavio sa italijanskim futuristima, pre svega sa neprikosnovenim vođom Filippom Tommasom Marinettijem (prepiska, objavljivanje futurustičkih tekstova i kritičko praćenje njihovih aktivnosti), ukazuju na to da su postojali određeni afiniteti i razumevanje za afirmativan stav koji je italijanska avangarda imala prema novim formama izražavanja i novoj industrijskoj eri, eri mašine, dinamike, pokreta. Zenitizam će ponuditi svoju varijantu ushićenja tehnikom i tehnologijom kroz odnos prema Nikoli Tesli i njegovim izumima, u kojima se dostignuća moderne nauke prepliću sa još uvek enigmatičnim ekstrasenzornim energijama.

Najzad, zenitizam prvi u jugoslovenskoj sredini objašnjava konstruktivizam kao novu i značajnu manifestaciju modernog doba, iniciranu idejama ruskih avangardista. Grafička oprema časopisa Zenit je već od proleća 1921. godine dobila određenija konstruktivistička svojstva kako u tipografskim rešenjima korica, naslova, preloma stranica, tako i u reprodukcijama umetnika, kao što su Vladimir Tatlin, Lazar El Lissitzky, Laszlo Moholy-Nagy, Alexandre Archipenko, Lajos Kassak, Alexandre Rodčenko, Kazimir Malevič, Vassily Kandinsky i dr. Vrhunac izdavačke politike postignut je brojem 17/18, 1922. godine koji je nosio naziv Ruska sveska. Taj broj su uredili Ilja Erenburg (Ilya Ehrenburg) i El Lissitzky, koji je uradio posebnu naslovnu stranu u stilu svoga proun-a. Predstavljeni su najaktuelniji i najznačajniji stvaraoce nove ruske avangardne prakse u domenu pozorišta, pesništva, filma, likovne umetnosti i teorijske misli. I više od toga, konstruktivističko načelo mišljenja i stvaranja umetničkog dela se prihvata kao princip na kome su realizovana pojedina značajna dela književnosti i umetnosti u našoj sredini (Micićeva poema Kola za spasavanje, tipografsko-likovna rešenja časopisa Zenit i zenitističkih publikacija, zenitistički radovi Jo Kleka, M.S. Petrova, zatim ideja Maljevičevog praznog i punog prostora ili Tatlinov Spomenik Trećoj internacionali kao simbol novog doba korišćeni u raznim prilikama i sl.). Pojavni oblici konstruktivizma došli su do izražaja i na velikoj Međunarodnoj Zenitovoj izložbi nove umetnosti aprila 1924. godine održanoj u Beogradu.

Interesovanje Zenita za konstruktivizam kasnije je pretočeno u zanimanje za Bauhaus, na tipografskom i arhitektonskom planu, kao i za primenu ideja ove međunarodne škole u svakodnevnom životu. U tom kontekstu u Zenitu se publikuju radovi ili spominju Rudolf Belling, V. Kandinsky, L. Moholy Nagy, Walter Gropius, Erich Mendelsohn, Carl van Eesteren, Theo van Doesburg i dr.

Pored časopisa, kao glavnog izvora zenitističkih ideja, postojala je biblioteka Zenit koja je objavljivala knjige saradnika (Micića, Gola, Poljanskog, Marijana Mikca (Marijan Mikac) i anonimnog autora dela pod nazivom Metafizika ničega). Veliki izdavački poduhvat predstavljao je album Archipenko. Nova plastika sa predgovorom Ljubomira Micića Prema optikoplastici (1923). U njemu su naznačeni principi zenitističke skulpture zamišljene kao nemimetičke, nove forme inspirisane Archipenkovim delima.

Značajna Micićeva misija bila je u kolekcioniranju i izlaganju dela avangardne umetnosti u prostorijama redakcije Zenita u Zagrebu i Beogradu, a zatim i u organizovanju velike Međunarodne izložbe nove umetnosti (aprila 1924). Izložba je obuhvatila preko sto dela umetnika iz Belgije, Danske, Bugarske, Nemačke, Holandije, Francuske, Rusije, Italije, Rumunije, Mađarske, SAD i Jugoslavije i bila prvo suočavanje beogradske publike i kritike sa ostvarenjima u duhu kubizma, konstruktivizma, ekspresionizma, futurizma i zenitizma. Izložba se u glavnim crtama može rekonstruisati na osnovu 25.broja časopisa Zenit koji je istovremeno i njen katalog. Među najznačajnjim učesnicima su bili Kandinsky, Serge Charchoune, Archipenko, Robert Delaunay, Ossip Zadkine, Louis Lozowick, Moholy-Nady, El Lissitzky, Albert Gleizes... Od jugoslovenskih umetnika izlagali su Mihailo S. Petrov, Vinko Foretić Vis, Vjera Biller, Vilko Gecan i Jo Klek.

Paradigmatičnim likovnim umetnicima vezanim za zenitizam mogu se smatrati Mihailo S.Petrov (1901-1983) i Jo Klek (1904-1987). Prvi je obeležio početke zenitizma svojim grafikama, tematski vezanim i specijalno rađenim za časopis u duhu kasnog ekspresionizma približenog apstrakciji. Njegov postupak je prožet kosmičkom i religioznom tematikom, a karakteristično je i uvođenje slova u grafičke radove. Josip Seissel (pseudonimi u periodu zenitizma: Jo i Josif Klek) radio je crteže slike, projekte za arhitektonske objekte, kolaže, nacrte za kostime i zavesu zenitističkog pozorišta, plakate, konstruktivističko-dadaističke stilizacije sa primetnim elementima proun-a El Lissitzkog i Bauhausa. Za svoje apstraktne kompozicije primenio je autorsku ideju pafame (PapierFarbenMalerei), prevedenu kao arbos (ArtijaBojaSlika). Radio je za zenitistička izdanja naslovne strane i kolaže u vidu programskih amblema (zajedno sa Micićem). M.S. Petrov se smatra jednim od pionira jugoslovenske savremene grafike, a J. Seissel - posle nadrealističkog perioda svoga stvaralaštva - karijeru je u Zagrebu gradio kao urbanista i arhitekta (na Svetskoj izložbi u Parizu 1937. njegov projekat Jugoslovenskog paviljona bio je nagrađen).

Saradnja Micića i njegovog brata Poljanskog sa slovenačkim umetnicima bila je vrlo intenzivna, posebno u postzenitističkom periodu u Parizu, kada je delatnost bila usredsređena prevashodno na likovnu umetnost. U Micićevoj galerije u Meudonu nalazila su se i mnoga dela slovenačkih konstruktivista - Augusta i Theje Černogoj i Eduarda Stepančića. Ona su, srećom, sačuvana i zajedno sa velikim brojem drugih likovnih radova jugoslovenskih i evropskih umetnika iz Micićeve zbirke, danas se nalaze u zbirkama Narodnog muzeja u Beogradu. Posle pokretanja časopisa Svetokret u Ljubljani, braća Micić su sarađivali 1927. godine i u slovenačkom avangardnom časopisu Tank koji je sa Zenitom imao sličnosti u pogledu orijentacije, saradnika, programske koncepcije, pa i grafičkog izgleda.

Traganje zenitizma za otkrivanjem instinktivnog i izvornog, barbarskog i anti-evropskog diskursa predstavljalo je jednu od karakterističnih antinomija ovog avangardnog pokreta. S druge strane, inventivne ideje došle su do izražaja i u likovnim, grafičkim i tipografskim rešenjima časopisa. One su posedovale racionalnu snagu u pravcu savremenih ostvarenja, koja su mogla da se uporede sa najaktuelnijim zamislima progresivnih glasila toga vremena u svetu i zbog toga je Zenit imao veliki međunarodni ugled. Razlog što Zenit i danas predstavlja izvor i podstrek mladim umetnicima treba tražiti više u njegovom osećanju za vizuelnu kulturu, nego u njegovim idejnim postavkama koje su vremenom bledele i pretakale se u sopstvenu suprotnost, pogotovo u postzenitističkom periodu.

Kao treća avangardna tendencija javlja se na ovim prostorima nadrealizam, najpre u formi protonadrealizma (sredina dvadesetih godina), a potom kao pokret (krajem dvadesetih godina, od 1929-1932). Obeležen je aktivnostima trinaestorice beogradskih nadrealista okupljenih oko književnika Marka Ristića (1902-1984): pesnici i publicisti Vane Bor (Stevan Živadinović), Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Popović i slikar Radojica Živanović Noe.Njihova delatnost je bila u znaku preusmerenja dadaizma u pravcu traženja novih puteva. Najznačajnija nadrealistička načela ostvarena su u nizu polemičkih napisa i u brojnim publikacijama, a naročito u ilustrovanom Almanahu Nemoguće / L’Impossible (1930) i u časopisu Nadrealizam danas i ovde (izašla tri boja, 1931. do 1932). Sa francuskim nadrealistima su bili uspostavljeni dinamični kontakti (prepiska, pariski susreti, razmene tekstova i dela; posebnu važnost predstavlja saradnja francuskih nadrealista u beogradskim publikacijama – Andréa Bretona, Louisa Aragona, Renéa Chara, Andréa Thiriona i dr.) U Parizu Solomon Moni de Buli (Monny de Boully), Dušan Matić i Marko Ristić sarađuju u La Révolution surréaliste; Vane Bor i Koča Popović potpisuju manifest Un Homme du goût; Marko Ristić je uz Bretona i njegov Drugi manifest, kao i uz Surréalisme au service de la Révolution, saradnik je Minotaure-a, poseduje izvanredan međunarodni arhiv nadrealizma i brojna umetnička dela; beogradski nadrealizam se spominje u gotovo svim francuskim nadrealističkim glasilima...

Beogradski pokret karakteriše traganje za automatskom pesničkom formom, etičkim i moralnim postavkama, zatim interdisciplinarnost, subverzivni smisao reči i slike, oblika i materijala, istaknuta angažovana strategija i politička orijentacija, kao i primena psihoanalitičkih teorija u dijalogu sa marksizmom. Bili su marksistički i psihoanalitički obrazovani, ali napadani od strane teoretičara komunizma za “frojdizaciju marksizma” i optuživani da su “neprijatelji radničke klase”, pošto su osporavali marksističke teze o umetnosti kao društvenom činu. Odbijali su represije u kulturi, koje su bile zastupane u okviru programa socijalističkog realizma. Privlačilo ih je Freudovo učenje o ljudskim nagonima a to im je pomagalo da razotkriju licemerstvo građanskog društva, njegovih institucija i prosečnost svake vrste. Nadrealizam je, pozivajući se na psihoanalizu, branio čovekovo pravo na slobodu umetničkog čina, na nesvesne prostore duševnog života. Upravo taj momenat je bio posebno naglašen u programu srpskih nadrealista (Karan 1989).

Njima je bio blizak Miroslav Krleža, hrvatski književnik, prijatelj i saradnik Marka Ristića. Slično beogradskim nadrealistima, on je zastupao principe društvene angažovanosti, ali i potrebu slobode stvaralaštva. To se manifestovalo u njegovim časopsima Danas (1934) i Pečat (1939) gde sarađuje i M. Ristić a posebno u Predgovoru “Podravskim motivima”(1933) hrvatskog slikara Krste Hegedušića - gde je temperamentno i ubedljivo napao soc-realističku dogmu harkovskog i moskovskog kongresa.

U likovnom pogledu, beogradskim nadrealistima su svojstveni multimedijalni eksperimenti, interesovanje za neobično i neočekivano, snove i halucinacije. Tu spadaju nadrealistička slika Radojice Živanovića Priviđenje u dimu, fotografije Nikole Vuča, beležene dokumentarnim metodama. Svoje stvaralaštvo su proširili na istraživanje automatskog, alogičnog i nagonskog, ispoljeno u zajedničkoj nadrealističkoj igri cadavre exquis, u kojoj su eksperimentisali mnogi saradnici. Podsvesno i spontano se neguju u crtežima Đorđa Kostića i Đorđa Jovanovića, slikama Oskara Daviča i gotovo svih ostalih nadrealista. U stvaralačkom postupku primenjivali su novu tehnologiju fotografije i otkrivali njene neistražene oblikovne mogućnosti (fotogrami Vaneta Bora i Nikole Vuča, fotomontaže i fotokolaži Milana Dedinca, Dušana Matića, Nikole Vuča, Radojice Živanovića). Unosili su nelikovne elemente, pomoću kojih su spontano stvarali neobičan nadrealan svet u svojim delima (kolaži Marka Ristića, Vaneta Bora, asamblaži Lule Vučo, Aleksandra Vuča i Dušana Matića, Vaneta Bora i dr.). Iako nije neposredno uticao na dalju sudbinu srpske umetnosti, nadrealizam je ostavio katalozatorski trag koji će se naročito osetiti u periodu posle Drugog svetskog rata, od sredine pedesetih godina, kada je već bilo smanjeno dejstvo vladajućeg soc-realizma. Nadrealistička fantasmagorija pojaviće se u nizu varijanata, u okviru kasnog modernizma koji je svoje stvaralaštvo temeljio, kao i nadrealizam tridesetih godina, na snovima i mašti, nagonskom, skrivenom i oslobođenom izrazu, na zatamnjenim i stravičnim vizijama, suprotstavljenim vladajućim racionalnim, optimističkim i hedonističkim utopijama.

Irina Subotić

 

Korišćena literatura:

*Dragan Aleksić, Vodnik dadaističke čete, Vreme, br. 3243, Beograd 1931.

*Hanifa Kapidžić-Osmanagić, Srpski nadrealizam i njegovi odnosi sa francuskim nadrealizmom, Sarajevo 1966. *Miodrag B. Protić, Srpski nadrealizam 1929-1932, u: Nadrealizam, Postnadrealizam, Socijalna umetnost, Umetnost NOR-a, Socijalistički realizam, Jugoslovenska umetnost XX veka, Beograd 1969.

*Dragan Aleksić, Dada Tank (priredio: Gojko Tešić), Beograd 1978.

*Časopis Zenit. Izbor (priredile: Vida Golubović i Irina Subotić), Književnost, br. 7-8, Beograd 1981.

*Dragutin Tošić, Jugoslovenske umetničke izložbe 1904-1927, Beograd 1983.

*Vida Golubović, Irina Subotić, Zenit i avangarda dvadesetih godina (katalog izložbe), Beograd 1983.

*Pojmovnik ruske avangarde. (Zbornik uredili: Aleksandar Flaker i Dubravka Ugrešić), br-1-9, Zagreb 1984-1993 (posebno tekstovi Vide Golubović: Zenit/Ruska avangarda; Konstruktivno načelo dade; Berlinska dada/Tatlin; Grupa konstruktivista u Trstu).

*Milenko Karan, Psihoanaliza i nadrealizam, Nikšić 1989.

*Vida Golubović, Dada u Subotici. Obešeni čovek & Koncert mirisa i svetla, Književnost, br.7-8, Beograd 1990.

*André Breton et le Surréalisme International, Opus International, no.124-124, Paris 1991 (posebno tekst: Branko Aleksić, Paris 1925: premiere annonce du groupe surréaliste belgradois).

*Irina Subotić, Likovni krog revije Zenit (1921-1926), Ljubljana 1995.

*Srpska avangarda u periodici. Zbornik radova (uredili: Vidosava Golubović i Staniša Tutnjević), Novi Sad/Beograd 1996 (posebno tekstovi: Vidosava Golubović, Dada-Jok Branka Ve Poljanskog; Miško Šuvaković, Kontekstualni, intertekstualni i interslikovni aspekti avangardnih časopisa; Natalija Zlidnjeva, El Lisicki kao ogledalo zenitizma; Ješa Denegri, Likovni umetnici u časopisu Zenit; Irina Subotić, Tipografska i likovna rešenja Zenita i zenitističkih izdanja; Milanka Todić, Fotografija i avangardni pokreti u umetnosti).

Objavljeno: Les Avant-Gardes historiques: dadaïsme, zénithisme et surréalisme, u katalogu izložbe : L’Espace Yougoslave. siéd’Histoire, ée d’Histoire Contemporaine- BDIC,Paris, mart 1998.